onaj ko zna sve o tebi a ipak te voli

     9 sati i 5 minuta! Kroz glavu mi prolazi misao da je tek prosao minut od mog prethodnog gledanja na sat. I jos jedna: zvoni za pola sata! 

     Kao i uvek sedim u poslednjoj klupi u redu do prozora. Tek je treci cas a ja vec ne mogu vise. Srpski... Profesorica prica o nekom delu. na samom pocetku casa sam se odvojila od tog sveta. Glava mi se okrece na levo... Pogled luta kroz prozor. I zaustavlja se na brezi.. Tihoj i tankoj. Onoj koja tu stoji.. Onoj cije lisce pada... To lisce, koje se otkida, pada nekako tuzno, nevoljno. Odlazi. Kao sto ljudi odlaze. Bez pogleda i bez reci. Odlaze sa nadom da to nije kraj.. Ti listici padaju tiho i necujno. Njihov pad na  vlaznu travu se ne cuje. On se ne oseca. Samo se vidi.. 

    Izgubljena u milsima o prolaznosti vremena i tim listica jedva sam cula zvono... Trgla sam  se. Kao da me taj zvuj istisnuo iz nekog lepog sveta. Nevoljno spremam se za sledeci cas.