onaj ko zna sve o tebi a ipak te voli

Pa da... Dok 12000 ljui prepricava kako je dobro bilo ja mogu samo da se kajem jer nisam isla. Ali da krenemo ispocetka.

Grupu Guns 'n' Roses sam pocela da slusam tako sto sam slucajno na netu naisla na pesmu Don't Cry. Bila je to ljubav na prvi zvuk, na prvu Axl-ovu rec. Taj dan, pre nekih 6 godina, ceo dan sam slusala tu pesmu. Naravno, odmah sam drugovima pricala o tome. I o tom kako sam ih zvala, cudesnom bendu.  Smatrali su me ludom. Ja da slusam tako nesto. Ljude koji su se tako ponasali. A niko mi nije verovao da je muzika koju stvaraju tako lepa.  I tako sam sama u tisini slusala GnR neke 4 godine. Dok mi najbolji drug dosao i rekao da je cuo extra bend. Kada je rako ime ja sam se samo nasmejala. Naravno tada sam ja znala istoriju celu napamet. I sve pesme. I jos uvek otkidala na Don't Cry. I ceznula za njihovim koncertom. Onda su svi poceli da ih slusaju.

I tako sam ja bila najsrecnija osoba u mom mestu kada sam cula da GnR sviraju u Srbiji. Jos sam bila srecnija kada sam cula da je koncert odlozen za septembar. Zasto? Zato sto bi u septembru bila punoletna. I zato sto bih imala dovoljno para da odem na nesto sto cekam godinama. Ali, kada su mi roditelji blago receno zabranili koncert, plakala sam dva dana. Zato sam sa velikom tugom cekala ovaj 23 septembar. I svakim danom sve je bila veca tuga jer su svi znali koliko volim Guns-e i svi su ocekivali da ja idem na koncert. 

http://www.youtube.com/watch?v=H_Ya7Gy82JY

Uzivajte i vi na nacinna koji ja uzivam sa tugom.  

     Sa mnogo uzbuđenja sam čekala sinocno izdanje Crvene Zvezde. I, iskreno, razočarala sam se! 

     Oni ono nazivaju fudbalom? Za njih je ono igra u kojoj treba da se uživa? Utakmica, jednom rečju, nije ni postojala. Igra je bila katastrofa, ponašanje jos gore. 

     Redovno pratim utakmice lokalnog kluba koji se takmici ni ne znam u kojoj ligi Srbije. Oni ostavljaju srce na terenu iako ih ne ocekuje neka velika nagrada. Oni ne igraju za pare kao 90% danasnjih fudbalera.

    Već neko vreme čekam da mali ekran na mom mobilnom telefonu zasvetli i da ono cuveno žuto pisamce pocne da se okrece. Cekam i u sebi tražim opravdanja zasto mi se ne javlja. Možda je zauzeta sada, možda nema kredita.. A onda se u meni javi drugi glas: "I sama znas da ona uvek ima kredita." I opet pocnem da je opravdavam. I da razlog za to sto mi se ne javlja tražim u sebi.

    Mucim sebe tražeći za nju opravdanja. Muče me mnoga pitanja: Šta sam joj uradila kada mi se vec nedeljama ne obraća? Šta joj se dešava? Pa me tako pitanja ucine nostalgičnom. I uhvatim sebe kako čeznem za vremenima koja su prošla a koja su bila lepa. Bila su to vremena kada nije mogao da prodje dan a da se mi ne čujemo. Bila su to vremena kada smo jedna za drugu bile sve, kada nije postojala stvar koju jedna ne bi uradila za ovu drugu. Tada ja nisam znala da kažem njoj Ne. Bila sam bukvalno uvek tu. Ali ona izgleda se toga ne seća sada. 

    Proveravam telefon. Nema pisamceta. Samo slika na kojoj piše: "Prijatelj je onaj ko zna sve o tebi a ipak te voli." Gorko se nasmešim i nastavljam da čekam...