onaj ko zna sve o tebi a ipak te voli

    Evo mene posle duzeg vremena. Bila sam na turneji u Bugraskoj. Ahh.... :)

    MOram priznati da sve nije krenulo kako treba. Cekali smo autobus sat vremena da dodjem po nas. Onda se ispostavilo da nam u autobusu ne radi klima. Tako da je put bio krajnje receno pakao. Cesto smo se zezali kada posle pauze treba da udjemo u autobus recima:,,Welcome to the hell!" Kada smo konacno tamo stigli jos jedno iznenadjenje-hotel nema klimu! Sok na plus 40! PA da se ne bismo mi iz busa razdvajali jer smo se bas zgotivili svi odemo u taj bez klime umesto u neki sa klimom. Hajde i to cemo pretrpeti. A kada sam cula da su sobe samo trokrevetne. Pomislila sam da se neko urotio protiv nas. Kako god, zavrsile smo nas 4 u trokrevetnoj sobi. Narednih 5 noci spavala (ako se to tako moze nazvati?) na podu. :)

     Medjutim vec sutra je sve zaboravljeno. Bazen, smeh do suza, uzivanje.... :) Drustvo. Sve ono sto cini letovanje lepim. A uvece koncert. :) Bilo je super. 

     Uspomene iz Bugarske dugo ce mi donositi osmeh na lice. 

Docekah i ja taj dan. Jedva cekam da dodje sutra, da pocnem da pakujem stvari.

Ali da krenemo redom. :) Ovih dana sam u totalnoj zbrci. Ne smem d azaboravim nijedan deo nosnje, onda mp3, slusalice, peskiri.... A, da, podseti drugaricu za zvucnike, druga za knjigu. Onda kupovina. Novi kupaci, nove majice... Ovaj deo priprema bas ne volim pa sam uspela da ga obavim maksimalno brzo. Ceka me peglanje koje mi trenutno godi jer ce da smiri euforiju pred turneju. Koju smo smi tako dugo cekali i kojoj se dobar deo nas posebno raduje. A zasto? Zato sto sledece godine mi necemo ici jer nas cekaju pripreme za fax.

Do skorog kuckanja.,,pozzz  

     Sa mnogo uzbuđenja sam čekala sinocno izdanje Crvene Zvezde. I, iskreno, razočarala sam se! 

     Oni ono nazivaju fudbalom? Za njih je ono igra u kojoj treba da se uživa? Utakmica, jednom rečju, nije ni postojala. Igra je bila katastrofa, ponašanje jos gore. 

     Redovno pratim utakmice lokalnog kluba koji se takmici ni ne znam u kojoj ligi Srbije. Oni ostavljaju srce na terenu iako ih ne ocekuje neka velika nagrada. Oni ne igraju za pare kao 90% danasnjih fudbalera.

    Već neko vreme čekam da mali ekran na mom mobilnom telefonu zasvetli i da ono cuveno žuto pisamce pocne da se okrece. Cekam i u sebi tražim opravdanja zasto mi se ne javlja. Možda je zauzeta sada, možda nema kredita.. A onda se u meni javi drugi glas: "I sama znas da ona uvek ima kredita." I opet pocnem da je opravdavam. I da razlog za to sto mi se ne javlja tražim u sebi.

    Mucim sebe tražeći za nju opravdanja. Muče me mnoga pitanja: Šta sam joj uradila kada mi se vec nedeljama ne obraća? Šta joj se dešava? Pa me tako pitanja ucine nostalgičnom. I uhvatim sebe kako čeznem za vremenima koja su prošla a koja su bila lepa. Bila su to vremena kada nije mogao da prodje dan a da se mi ne čujemo. Bila su to vremena kada smo jedna za drugu bile sve, kada nije postojala stvar koju jedna ne bi uradila za ovu drugu. Tada ja nisam znala da kažem njoj Ne. Bila sam bukvalno uvek tu. Ali ona izgleda se toga ne seća sada. 

    Proveravam telefon. Nema pisamceta. Samo slika na kojoj piše: "Prijatelj je onaj ko zna sve o tebi a ipak te voli." Gorko se nasmešim i nastavljam da čekam...